Ne trebamo
se osvrtati na prošlost, jer prošlosti nema više. Čovek koji je svestan živi u sadašnjosti,
ovde-sada. Ovde je njegovo jedino mesto, a sada je njegovo jedino vreme. Osim u slučaju sanjara. Za njih postoji i vanvremenski prostor-snovi. Sanjari u snovima seju seme za svoju
budućnost.
U
jednom od svojih dela Fridrih Niče je rekao: "Čovečanstvu će
se dogoditi najveća nesreća onog dana kada sanjari iščeznu."
Sva evolucija čovečanstva je nastala usled toga što je čovek sanjao o tome. To
što je juče sanjao, danas se ostvarilo, a to što danas sanja može sutra postati
stvarnost.
Svi
umetnici su sanjari. Kreativnost je proizvod jednog sanjara. Treba razlikovati
san jednog kreativnog uma u odnosu na bolesni um. Bolestan um sanja i njegov
san je destruktivan sam prema sebi, ali kad kreativan um sanja, njegov san je tu da
oplemeni i obogati svet. Tako da sanjarenje ne može se nikako spojiti sa
bolesnim umom. Sanjarenje je stvar kreativnosti i čiste energije. One dečije.
Jer deca su najveći sanjari. A odrasle osobe koje sanjare su najčešće one koje
su zadržale nevinu dušu deteta.
JA SAM
SANJAR.
Da, ja
sam sanjar. Većina ljudi sanja samo noću i snovi su im crno beli.. Ja sanjam i
danju i noću snove u boji. U snovima pronalazim mesto gde je moj um slobodan, gde moje srce kuca svom svojom jačinom, gde
moja duša pleše u ritmu talasa, gde mi oči sijaju najsjajnijim duginim bojama,
gde je ljubav sve i širi se brzinom svetlosti, gde vidim beskonačnu svetlost, gde
je nebo uvek zvezdano, radujem se suncu, vidim radost, sreću, optimizam..
I sva
ta energija koja dolazi kroz to sanjarenje me štiti kad sam budan od
negativnosti koja dolazi sa raznih strana. Jer kako je rekao moj najomiljeniji
pesnik Miroslav Mika Antic „Ne
sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zašto svima smetamo kad
smo drugačije budni?".
Zašto kad san želis da pretvoriš u javu, nailaziš na trnje, sekire, noževe, koplja, prepreke ljudi? Pitam se da li zato što nemaju svoje snove i tako krpe svoje već odavno zaboravljene, a sada već bezlične snove? Da li je to ljubomora?
Da li je se sve na ovom svetu spalo na to da se povinujemo i ćutimo i gušimo svoju
slobodu... I sputavamo svoje vrline i nedamo im da isplivaju iz mutnog vrtloga
začinjenog od strane ljudi koji komanduju ili misle da komanduju?Zašto kad san želis da pretvoriš u javu, nailaziš na trnje, sekire, noževe, koplja, prepreke ljudi? Pitam se da li zato što nemaju svoje snove i tako krpe svoje već odavno zaboravljene, a sada već bezlične snove? Da li je to ljubomora?
Zašto smetamo
ljudima kad imamo drugačiji doživljaj ovog sveta koje nije u skladu sa
mišljenjem okoline? Zašto se svi stapaju u jednu bezličnu masu podredjenu ovdašnjem
sistemu, a oni koji pokušavaju nešto da promene i da naprave budu razapeti i
postavljeni na stub srama?
Da li
su ti ljudi, oni bolesni umovi koje sam pomenuo?
I
najvažnije pitanje ZAŠTO SE MI SANJARI OBAZIREMO NA SVE TE LJUDE?
E upravo
zbog svega toga ja sanjam i danju jer moj svet je tada lepši, lepršaviji ,
bajkovitiji, pun ljubavi i zajedničkog pomaganja, gde umetnost nema granica, a kreativnost je osnov svega.
A kažu
kada sanjate noću, vaša duša posećuje sva ta mesta koja sanjate. Najčešće u
snovima sanjam prirodu. Čujem zvuke talasa, zagledam se u razdelnu liniju koja
spaja beskajno plavo nebo i more, pesak, blještavo prelepo sunce. Pa se prebacim
na pašnjake i njive pune zlatne pšenice koja se njiše uz zvuke vetra.
Prelep
san je kao zalazak sunca, istrajnost, zagrljaj, empatija, ljubav, uporište, želja, vera, nada, inspiriše svakoga da sanja i sanja...i sanja opet..Tako da
dragi moji sanjari, ovaj blog je posvećen nama da nikada ne odustanemo od naših snova i nedamo rušenje istih. Svaki san
se ostvari, ako jako verujemo i često
ga sanjamo. Ja sam vam opisao moje utočište..A koji san je vaše utočište? J
SR
SR